preuzimanje celokupne publikacije (PDF,344 strana, 1.48 MB)

Beograd je ljubomoran

Dugoočekivani i najavljivani Festival kratke priče Kikinda Shorta 05 konačno je počeo u sredu 30. juna i, u trenutku dok ovaj tekst nastaje, otpočinje beogradska repriza prve kikindske večeri, a u subotu, kada se ovaj tekst bude pojavio pred čitaocima, biće u Beogradu ponovljena druga noć iz Kikinde. Ne treba biti previše mudar pa reći da je festival poput Kikinda Shorta užasno značajan za mali grad. Za kulturu Zrenja¬nina značajna je i besmislena manifestacija poput Dana piva, a gde neće ovakvo okupljanje najboljih kratkopričaša iz mlađeg naraštaja Evrope i regiona. Kako reče jedan od organizatora i selektor, Srđan Srdić, sve što u Srbiji premaši pet ponavljanja trebalo bi smatrati tradicijom – te stoga možemo reći da je Kikinda Short postao tradicionalno okupljanje pro-zaistkinja i prozaista, krajem juna, na severu Banata.
Kikinda Short pratim, gotovo, od samog početka, a ove godine sam imao priliku da prisustvujem čitanjima svih autora koji su došli na Fe¬stival. Namerno sam izostavio Beograd iz itinerera jer mislim da su do¬gađanja u Kikindi autentična, dok Beograd ne želi da prepozna, a još manje da uvaži, doprinos koji kikindska ekipa ima za otvaranje scene i za uspostavljanje bliskih kontakata sa nekim veoma značajnim pis¬cima/spisateljicama, ali i izdavačima iz Zapadne Evrope. Najprostije rečeno, Beograd je ljubomoran. I to s pravom. Kikinda Short je prosto jedna šarmantna manifestacija čiji duh nadilazi brojne nedostatke koje iz objektivnih, ali nekada i subjektivnih razloga, mora da ima.
Da krenemo ispočetka: hotel je prilično devastiran, srećom pa se re¬novira, ali shodno tome, pošto tamo gosti Festivala jedu, hrana je pri¬lično jednolična i bazirana na mesu, što ne pogoduje vegeterijancima. Kulturni sadržaji koji se nude u pratećem programu Festivala lepo su osmišljeni, ali ih je malo. Tim volontera koji radi za Festival je sjajan, ali stvarno je sramotno da ni ljudi koji se profesionalno bave Festivalom nemaju platu jer bez novaca nema motivacije – a bez motivacije, nema zadovoljavajućih rezultata. Neko bi trebalo da se zabrine za sudbinu Ki¬kinda Shorta jer uskoro niko neće želeti da radi za dž. Srećom, za sada, devojke i momke entuzijazam još drži. Organizatori su svesni gotovo svih nabrojanih nedostataka i verujem da će se i sami postarati da ih svedu na najmanju moguću meru.
Pravi doživljaj Kikinda Short počinje sa prvim čitanjima. Ovogo¬dišnja zemlja–počasni gost bila je Holandija koju su predstavljali Ton Rozeman, Martje Vortel i Saneke van Hasel. (Za detaljnu listu gostiju bi trebalo videti www.kikindashort.org.rs) Pored njih, na Festivalu su čitali i pisci iz Danske, Nemačke, Austrije, Španije, Kanade, Engleske, Slovačke, Grčke, Makedonije, Bugarske, Rumunije, Mađarske, Hrvat¬ske, Slovenije, Bosne i Hercegovine i domaćina Srbije. Samo se Petina Gapa iz Zimbabvea nije pojavila, ali njen se nedolazak nije osetio, bar što se tiče kvaliteta tekstova koje smo imali prilike da čujemo.
Dve su vrste priča koje dominiraju na Festivalu. Anegdotske, dija¬loške, sa puno dinamike i/ili poentom na kraju, u prvoj grupi. Lake su za praćenje i na neki način predstavljaju podilaženje publici jer iza¬zivaju neposredne reakcije. Drugu grupu čine refleksivne, spore priče unutrašnje narativne dinamike (u kojima se promena dešava u svesti junaka i/ili naratora), koje možda malo teže prolaze kod publike jer za¬htevaju „intimnije“ čitanje, ali mi se čini da će u knjizi koja bude štam¬pana takve priče baciti u zasenak one prve. Doživljaj priče takođe zavisi i od načina na koji autor čita. Vidi se, na primer, da su zapadnoevrop¬ski autori veoma iskusni u tome i da njihove priče, čak i kada su sla¬bijeg kvaliteta, veštim čitanjem naglas dobijaju dodatan šarm. Priča Larsa Frosta iz Danske ima neverovatnu zvučnu harmoniju i divna je za slušanje, iako nisam siguran da se nalazi među najboljim pročitanim radovima.
Ono što je svakako najveći uspeh ovogodišnjeg Festivala jeste neve¬rovatno ujednačen kvalitet tekstova. Dakle, čak i one priče koje su mi se najmanje svidele nisu svojim nekvalitetom značajno odudarale od sve¬ukupno veoma visokog proseka tekstova. To je nešto što se prethodnih godina nije desilo na Festivalu i što je, realno gledano, i najteže posti¬ći i za to organizatori zaslužuju sve pohvale. Najlakše je dovesti ljude, najesti ih i napiti, naterati ih da dva puta u četiri dana pročitaju neku svoju brljotinu koju nazivaju pričom, a onda to sve nazvati Festivalom.
Čini mi se da kompromisa i takve vrste aranžmana nije bilo na ovogo¬dišnjem Kikinda Short, ili ako ih je i bilo, onda je to svedeno na najma¬nju moguću meru. Cirkusi se lako prave, kratko traju, a još brže zabo¬ravljaju. Za ovogodišnji Kikinda Short možda može svašta da se kaže, ali svakako ne da je bio cirkus. Na koncu, to dokazuje i do sada najveći broj posetilaca u Kikindi. Obe večeri je čitanja pratilo negde između sto i stopedeset ljudi (moram priznati da mi ovakve vrste procena ne idu od ruke), što je ogroman broj. Nadam se da će i u Beogradu publika biti tako dobra i tako mnogobrojna kao u Kikindi.
Kikinda Short je jedinstvena pojava na ovdašnjoj književnoj sceni. Ima svoje mane, ali ima mnogo više vrlina. Naizgled neobavezan i do¬nekle anarhičan, u smislu organizacije, ovaj Festival se ustoličio kao jedan od najznačajnijih događaja sezone. Pri tome, sada se radi o oz¬biljnoj selekciji koja se sprovodi dosledno i strogo, što je omogućeno činjenicom da svi žele da dođu u Kikindu. To samo po sebi dovoljno govori.

Vladimir Arsenić