EU je daleko – a Kosovo blizu
Preuzimanje celokupnog dvojezičnog teksta (PDF,8 strana, 0,5 MB)
Savetodavno mišljenje Međunarodog suda pravde Organizacije ujedinjenih nacija, po kojem jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova 2008. godine nije u suprotnosti s međunarodnim pravom, izazvalo je veliko ogorčenje u Srbiji. Posle svega što je rečeno u Hagu, srpski parlament, demonstrirajući svenacionalno jedintvo, odmah je izglasao deklaraciju koju će – kako se očekuje – srpska diplomatija podneti na usvajanje Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Na dan – štaviše, u času – objavljivanja savetodavnog mišljenja, u svim pravoslavnim hramovima zemlje oglasila su se zvona, a sveštenstvo i monaštvo pozvalo je vernike na moleban za srpsku pravdu.
Nakon saopštenja odluke srpska štampa je pisala o hladnom tušu, i to s pravom, jer uoči objavljivanja mišljenja međunarodnog suda, i političari, i eksperti bili su podjednako preterano optimisti. Na kraju je predsednik Republike Boris Tadić, u formi zvanične izjave rekao da se u istoriji dešavaju nepravedne odluke, ali da će Srbija uprkos tome nastaviti s odlučnom borbom za Kosovo. Ministar za inostrane poslove Vuk Jeremić je upozorio da je sud otvorio Pandorinu kutiju, usled čega jedan novi bauk počinje da kruži svetom: bauk secesionizma. Vlada je održala vanrednu sednicu i jednoglasno donela rezoluciju koju će najesen proslediti Genralnoj skupštini Ujedinjenih nacija.
I većina stručne javnosti u Srbiji se kritički oglasila o stavu haškog Međunarodnog suda pravde. Prema mišljenju Predraga Simića, profesora međunarodnog prava beogradskog Fakulteta političkih nauka, nije pobedila pravda, nego Brisel i Vašington. Tibor Varadi, ekspert za međunarodno pravo, u izjavi za beogradsku Politku je naglasio da sud nije odgovorio na postavljeno pitanje i da je pribegao manipulaciji. Slično Jeremiću, i on ističe da ovakvom odlukom sud podstiče secesionističke pokrete. U tom kontekstu, dopisnik Politike iz Rumunije oštrim tonom izveštava o „rumunskom Kosovu”, odnosno o Erdelju, prenoseći i izjavu rumunskog ministra za inostrane poslove u kojoj se ukazuje na „mađarsku opasnost”, dok je Lasla Tekeša, mađarskog političara iz Erdelja, bez uvijaja nazvao secesionistom. Stručnjaci za ustavno pravo mogu sad da analiziraju slabe, ili pravno manje ili više utemeljene argumente ovog savetodavnog mišljenja, i da pokušaju da predvide njegove reprekusije. Jedno je, međutim, izvesno: druga etapa kosovskog pitanja ovim je okončana.
Za koaliciju predvođenu Demokratskom strankom, ova odluka je svakako predstavljala fijasko, njome je naime ozbiljno uzdrmano predizborno obećanje po kojem su priključenje Evropskoj uniji i očuvanje Kosova unutar granica Srbije zadaci istog prioriteta, odnosno, da se međusobno ne isključuju. Sad se ispostavlja da se ova dva principa mogu naći i u sukobu. Srbija će morati da se opredeli. Veliko je pitanje koliko je moguće, odnosno da li uopšte i vredi odlagati odluku i, nadalje, kakavi su skriveni kompromisi još mogući. A tu opciju su nagovestile – mada veoma oprezno – ne samo diplomate uticajnih evropskih zemalja, nego i sam srpski ministar za inostrane poslove, Vuk Jeremić, kad je prilikom posete Budimpešti izjavio: ako je cena učlanjenja Srbije u Evropsku uniju priznanje nezavisnosti Kosova, u tom slučaju će se Srbija odreći Evropske unije.
Odluka Međunarodnog suda pravde je izbacila na površinu političku dilemu koja je sve do sada bila potiskivana u podsvesti: ili Kosovo, ili Evropska unija? Istina, Kosovo tek delimično utiče na slabljenje vere u evropsku opciju. Time što je Evropska unija prolongirala prijem novih članova, narušila je kredibilitet proevropskih snaga. Evropska unija se povukla u daleku budućnost, dok je Kosovo toliko blisko. Upravo je to doprinelo porastu evroskepticizma u Srbiji, kao i u čitavom regionu, uostalom. Sve više dolazi do izražaja uverenje da Srbija mora izgrađivati čvršće veze s Rusijom. To uverenje podupiru i sve popularnije teorije o krizi kapitalizma zapadnog tipa. Na tragu ove političke tendencije su donete u poslednje vreme i neke odluke iz sfere (političke) ekonomije usled kojih se, na primer, čitava srpska naftna industrija našala u ruskim rukama, a što su sve veće političke stranke zdušno podržale. Sirenski pev putinovskog kapitalizma, naglašeno nacionalnog profila, sve je glasniji i zamamniji u Srbiji, kao i u drugim zemljama ovog regiona. Kad je reč o prosuđivanju izgleda priključenja Srbije Evropskoj uniji, treba računati i sa okolnošću da ruska orijentacija ima i te kako duboke tradicije u srpskoj nacionalnoj istoriji. U tom svetlu treba znati i to, da Rusija nema ništa protiv da se Srbija učlani u Evropsku uniju, štaviše, u izvesnom smislu to je i u njenom interesu, ali se vrlo odlučno protivi njenom ulasku u NATO. A veliko je pitanje, da li Srbija uopšte može da računa na članstvo u Evropskoj uniji, bez članstva u NATO-paktu.
Pitanja se, dakle, umnožavaju. Ostaju li makar neka skrivena mala vrata za kompromis? Pre objavljivanja mišljenja haškog suda mnogi su se nadali nekakvoj dvosmislenoj odluci koja bi otškrinula vrata novim pregovorima, a koji bi rezultirali istorijskim kompromisom Srba i Albanaca.
I dok su u periodu iščekivanja sudske odluke srpski političari dosledno odbijali ideju o podeli Kosova, srpska štampa je neprestano pisala baš o toj opciji.
Ti članci su po pravilu podsećali da je tu mogućnost još 1992. godine predložio književnik Dobrica Ćosić, otac sprskog nacionalnog pokreta. Ćosić je sa Titovim partizanima učestvovao u antifašističkoj borbi, pa je potom postao omiljeni pisac partije, bio je šef agitpropa i, sve do 1968. godine, član Centralnog komiteta kad je – na svoju nesreću – na tom forumu izneo stradanja kosovskih Srba. Centralni komitet se ogradio od njegovih opservacija, nakon čega je dobrovoljno napustio Savez komunista Jugoslavije.
Od tog trenutka, zapravo, Dobrica Ćosić je postao ključna figura srpskog duhovnog života.
Pred haškim tribunalom za ratne zločine Slobodan Milošević ga je nazvao najvećim živim srpskim piscem. I Vojislav Koštunica je imao visoko mišljenje o njemu. A Zoran Đinđić ga je, u pozdravnom telegramu povodom piščevog 80. rođendana, nazvao srpskim Tomasom Manom. Ćosić je bio mladalački uzor i aktuelnom predsedniku Republike, Borisu Tadiću i, po sopstvenom priznanju, kad su važne stvari u pitanju, i danas je spreman da sasluša savete književnog barda.
Pitanje Kosova je u Titovo vreme bilo tabuizovano, a posle 1968. godine ono je postalo temeljna središnja ideja srpske opozicije, a dve decenije kasnije uticalo je na raspad Jugoslavije i odredilo kako tokove, tako i sadržaj promene političkog sistema u Srbiji.
Ali bilo bi pogrešno ušetati se u klopku brojih „balkanologa” i kosovski konflikt u celini staviti na Miloševićev račun, pre svega zbog toga što je taj konflikt bitno ranijeg datuma. Srpsko-albanski hladni rat traje, naime, bezmalo čitavo jedno stoleće. Ne mali broj istoričara sklon je mišljenju da je Srbija izgubila Kosovo kad su njene trupe 1912. godine povratile nekadašnju „kolevku srpstva” od Turaka. Srpska politička elita preživela je tada multikulturalni šok, naime, u Albancima je naišla na jedan potpuno strani svet, sasvim različit od onog koji je čuvala u svom sećanju. Ovaj stres je do te mere uzdrmao srpsku elitu, da je srpski parlament izglasao zakon po čijem slovu kosovski Albanci nisu mogli da uživaju ona ustavna prava koja im ustav, inače, generalno, garantuje, jer ti Albanci navodno još nisu dosegli odgovarajući nivo civilizovanosti. Odnosi između te dve nacije su, dakle, uvek bili vrlo napeti, varirao je samo intezitet te napetosti, koju ni Titov čarobni štapić nije bio u stanju da disciplinuje. U srpskom društvu je duboko ukorenjena ideja da kosovski Albanci podvrgavaju tamošnje Srbe genocidu. Dok je Tito bio živ, s tom tezom se nije izlazilo u javnost, a posle njegove smrti opozicija je - u ulozi „poluopozicije”, a kasnije kroz onaj sloj intelektualaca koji se pozicionirao u kulturnim i obrazovnim institucijama sistema - sve glasnije zahtevala preduzimanje „energičnih mera”. U januaru 1986. godine, dakle, u vreme kad Milošević još nije prigrabio svu vlast, 211 uglednih srpskih intelektualaca uputilo je peticiju saveznom i srpskom parlamentu. Među potpisnicima nisu bili samo intelektualci koji su od strane partije već ranije bili obeleženi kao nacionalisti, nego i brojni akademici, univerzitetski profesori – intelektualci koji su u osamdesetim godinama igrali značajnu ulogu u javnom životu. I uz njih potpisnici su bili i demokrate od uverenja, zagovornici evrpskih sistema vrednosti, među njima i Dragoljub Mićunović, prvi predsednik opozicione Demokratske stranke koji je posle pada Miloševića, postao predsednik parlamenta redukovane Jugoslavije, ili univerzitetska profesorka Zagorka Golubović, pa sociolog Nebojša Popov, glavni urednik opozicione Republike – svi od reda radikalni kritičari miloševićevske politike. Naravno, i Vojislav Koštunica, Miloševićev naslednik na poziciji predsednika zemlje, takođe je potpisao peticiju čiji je tekst formulisao Dobrica Ćosić, a koji govori o tome da su kosovski Srbi žrtve genocida. Srbija je na Kosovu kapitulirala, bez da je zavnično i potpisala kapitulaciju. Ako su pak uticajni intelektualci različitih političkih orijentacija bili jedinstveni u mišljenju da je nad Srbima već u osamdesetim godinama vršen genocid, onda je jasno da je Milošević u kosovskom pitanju imao ponajviše ulogu katalizatora, što ni malo ne umanjuje, dakako, njegovu odgovornost, ali postavlja današnje dimenzije kosovskog pitanja u realne okvire.
Dvadeset godina kasnije srpska politika je i ozvaničila ideje Dobice Ćosića i brojnog tabora opozicionih intelektualaca. Došlo je do preplitanja opozicije i zvanične politike. Ćosić je pozdravio Slobodana Miloševića kojeg je uporedio s Nikolom Pašićem, najvećim srpskim političarem 20. veka. Čuveni pisac je 1992. godine, zahvaljujući podršci Miloševićeve partije, postao predsednik Republike, tako je i uspostavljena vlada Ćosić-Panić koja se, međutim, uskoro suočila sa Miloševićevim jastrebima, s obzirom na to da je Milošević bio otelotvorenje antidemokratskog nacionalizma, dok se Ćosić deklarisao kao pristalica demokratskog nacionalizma.
Sledstveno tome parlament je 1993. godine uskratio poverenje Ćosiću i znameniti pisac je od tada sve češće učestvovao na opozicionim skupovima. Kao što je 1968. godine i po pitanju Kosova bio daleko ispred svog vremena, unevši u javnu svest nacionalističku percepciju Kosova, tako je i u konfliktu s Miloševićem 1993. godine, nasuprot vladajućoj političkoj eliti, na vreme shvatio da s Miloševićem srpski nacionalizam srlja u propast.
Nakon sukoba s Miloševićem, sve češće je iznosio mogućnost podele Kosova, ali srpski političari, pa i srpska javnost, kruto su odbijali ovu misao. Ćosić je 21. januara 1992. gdine američkom ambasadoru Cimermanu potanko izložio svoj stav da Kosovo treba podeliti i da bi se Srbi zadovoljili s trećinom njegove teritorije. Na taj način je hteo da okonča hladni rat između dve nacije. Prema onome što je zapisao u svoj dnevnik, godinu dana ranije, dakle, još 1991. godie, isto je predložio i Borislavu Joviću, predsedniku Predsedništva tadašnje Jugoslavije, koji ga je, međutim, uputio kod Miloševića, a ovaj je glatko odbio njegovu ideju.
Kumanovskim sporazumom, nakon NATO bombardovanja 1999. godine, Kosovo je stavljeno pod protektorat Ujedinjenih nacija, Srbija je, navodno privremeno, izgubila suverenitet nad tom teritorijom. Krajem 2000. godine Milošević je pao, prema nekim svedočenjima izdali su ga vlastiti ljudi, tajna policija i vojska, prema drugim mišljenjima, zbrisao ga je gnev naroda. Političari su se ponadali da će Srbija, bez Miloševića, a sa demokratski izabranom vladom, povratiti simaptiju sveta i - suverenitet nad Kosovom. Ali, s obzirom na to da je kosovski konflikt ranijeg datuma od Miloševićeve politike, ova nada se ubrzo raspršila. Zoran Đinđić je 2002. godine procenio da je vreme da povuče energičnije poteze. Iz Ćosićevog dnevnika se vidi da je predsednik vlade 14. decembra 2002. godine pozvao pisca da porazgovaraju o Kosovu. Do prvog susreta došlo je u premijerovom privatnom stanu, jer kako je rekao, Ćosićev stan je bio ozvučen. Prema tim dnevničkim zapisima Ćosić je bio zadovoljan što je Đinđić pokazao veću zainteresovanost prema srpskom nacionalnom pitanju. A da nije reč samo o piščevim subjektivnim utiscima, pokazuju i priložena pisma Zorana Đinđića, u kojima premijer priznaje da se obojica nalaze na sličnim stanovištima. Obećava, nadalje, da će biti radikalniji u svom pristupu kosovskom pitanju, i da će skršiti vojvođanska autonomaška stremljenja. Đinđić je kasnije Ćosiću poslao i kopije onih pisama koje je uputio članicama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, te vodećim evropskim i američkim političarima. U pismima poslatim Bleru i Putinu, pored ostalog, Đinđić nagoveštava i mogućnost podele Kosova. Međutim, Zoran Đinđić je 12. marta 2003. godine ubijen. Imajući u vidu gornje činjenice, Ćosić u svom dnevniku, duboko potresen, primećuje da je Đinđić mogao da bude taj političar koji „spašava Srbiju od Kosova”.
Sve se ovo odigralo pre nešto više od sedam godina. Tada bi taj kompromis možda i mogao da bude realan. U međuvremenu je Kosovo proglasilo svoju nezavisnost, koju su prizanle mnoge značajne i uticajne države. To proglašenje, prema savetodavnom mišljenju Međunarodnog suda pravde u Hagu nije u suprotnosti s međunarodnim pravom. U Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija veto Rusije i Kine onemogućava priznavanje nezavisnosti Kosova, što za Srbiju može da predstavlja izvesnu simboličnu satisfakciju, ali i to ima svoju cenu: udaljavanje od Evropske unije, a to u praksi znači produbljivanje ekonomske krize. Trenutno, dakle, i Srbija, i Kosovo, koprcaju se u pat-poziciji. Šanse da se Kosovo podeli danas su manje nego što su bile pre sedam godina. U Đinđićevo vreme podela je izgledala kao realna opcija, danas je i to veliko pitanje. Vreme ne ide na ruku Srbiji. Odnedavno nezavisne međunarodne institucije oprezno lansiraju ideju da se kosovskim teritorijama sa pretežnim srpskim stanovništvom obezbedi visok stepen autonomije i da im se garantuju specijalni odnosi sa Srbijom, međutim, o tome ne govore ni srpski, ni kosovski političari. Možda će to biti ona mala vrata na čijem će se pragu dve strane naći kompromisno rešnje.
(Preveo Arpad Vicko)
