Dvadeset godina posle – postkomunističke zemlje i evropska integracija

Govoreći u duhu poljskog novinara i disidenta Adama Mihnika, 1989. godina je bila „annus mirabilis“ u Evropi. Miroljubiva revolucija koja se desila te godine bila je čudo koje su stvorili narodi centralne i istočne Evrope. Teško da je iko –  a u najmanju ruku neki zapadni državnik –  mogao da pretpostavi da će jedan narodni pokret koji je sezao i van granica jedne države, za svega nekoliko meseci svrgnuti režime realnog socijalizma i moćni Sovjetski Savez naterati da se vrati na unutrašnje granice Rusije.

Postojao je, doduše, legendarni poziv Ronalda Regana koji je junu mesecu 1987. godine kraj Berlinskog zida rekao: „Gospodine Gorbačov, srušite ovaj zid!“ Ali ni američka diplomatija, niti evropske vlade nisu istinski verovale u to, a pojedine to nisu ni želele. Njima su dve nemačke zemlje bile milije neko jedna.

Ovo čudo slobode nije palo sa neba – ono ima dugu predistoriju; čehoslovačka Karta 77 svakako pripada tome, kao i sindikalni pokret Solidarnost u Poljskoj; može se ići još dalje do Praškog proleća 1968. i do sovjetskih disidenata oko Andreja Zaharova, ili još dalje do ustanka u Mađarskoj 1956. i do 17. juna 1953. godine, kada je u sovjetskoj okupacionoj zoni došlo do prve masovne pobune posle Drugog svetskog rata.

To što je 1989. bila tako uspešna u odnosu na ranije pobune, ima veze i sa tim što je to bila nenasilna  revolucija. Slike tenkova iz Istočnog Berlina, Budimpešte i Praga još su bile svima pred očima i niko nije mogao da bude siguran da se te tragedije neće ponoviti. Iz te traume nastao je jedan sasvim nov koncept otpora zasnovan nenasilju i dijalogu sa silom i usmeren ka miroljubivoj transformaciji.

To što je došlo do ovog neverovatnog rezultata nije zasluga samo mudrih i opreznih poteza opozicije. Bez političkog proleća u Moskvi, bez spremnosti Gorbačova da ruske tenkove zadrži u kasarnama i obezbedi reformske pokrete u „bratskim zemljama“, priča o 1989. godini bila bi obojena znatno tamnijim bojama. To ostaje zasluga Gorbačova, iako ona počiva na zabludi – naime na predstavi da je moguće ojačati socijalistički sistem reformama koje su u stvari dovele do propasti tog sistema.
Duh vremena prelomnog perioda s početka devedesetih godina je izrazio Frensis Fukujama u svojoj knjizi „Kraj istorije“ koja se pojavila 1992. godine i doživela svetsku slavu. Fukujamina glavna teza glasi da slomom realnog socijalizma ne postoji više nijedna ozbiljna alternativa liberalizmu, da će se ceo svet svesti na kombinaciju demokratije i kapitalizma, koja se u konkurenciji sistema pokazala tako uspešnom.

Pitanje koje bismo morali da postavimo na kraju prve decenije novog milenijuma jeste da li je ovo objašnjenje još aktuelno? Ili, tačnije, da li mi to u mnogim zemljama transformacije doživljavamo eroziju sveže osvojenih demokratija dok istovremeno aktuelna svetska privredna kriza dovodi u pitanje legitimitet kapitalizma? Iako kriza demokratije i tržišne privrede na empirijskom nivou još ne znači da će nastati alternative koje bi mogle razviti snagu sličnu antikomunističkom i antifašističkom pokretiu tridesetih godina.

Nalet slobode iz 1989. sezao je daleko preko granica Evrope. Njemu pripadaju zasluge i za nastanak kineskog demokratskog pokreta –  koji je po starom receptu bio ugušen na Tjenanmenu. Epicentar tog naleta ipak je bio u Evropi, uključujući i Rusiju. Najvažniji njegov uspeh jeste političko ujedinjenje Evrope zasnovano na vladavini prava i demokratiji.

Ta istorijska misija stvaranja slobodne i ujedinjene Evrope još nije završena. Ne bi trebalo da načinimo istu grešku, a to je da napravimo ili prihvatimo nove, trajne linije podele u Evropi, ni prema nacijama bivše Jugoslavije, niti prema Turskoj, Ukrajini ili Gruziji. Aktuelna pretnja trenutnom stanju evropskih integracija jesu posledice ekonomske krize. Svedoci smo opasnog nedostatka evropske solidarnosti i spremnosti za delovanje u trenutku kada nam je, da bismo savladali krizu, potrebno više, a ne manje Evrope,.

Autori i autorke ove publikacije ne osvrću se samo na euforične dane u kojima su narodi srednje i istočne Evrope okončali njenu podelu. Oni trezveno govore o bilansu promena u proteklih dvadeset godina. Šta je nastalo od prodora demokratije iz 1989.? Koliko su se ispunila tadašnja očekivanja, a u kojoj meri su se pretvorila u razočarenja? Koju ulogu je igrala Evropa i primer Evropske unije u razvoju poslednjih dvadeset godina? Gde se nalaze danas postkomunističke zemlje srednje i istočne Evrope, ali i Zapadnog Balkana? Kakav je uticaj sve to imalo na „staru Evropu“, na zemlje članice Evropske unije čija se istorija odigravala sa druge strane zida? Kako je pridruživanje postkomunističkih zemalja srednje, istočne i jugoistočne Evrope uticalo na Evropsku uniju i na njenu politiku?

Publikacija sadrži i pogled u budućnost: Gde postkomunističke zemlje Evrope vide sebe za dvadeset godina? Koje vrednosti i ciljevi bi trebalo da odrede budućnost Evrope? Jer, jedno je jasno: koliko god su evropskom jedinstvu potrebne jake, zajedničke institucije, ono ne može da počiva samo na njima. Bez zajedničkih vrednosti i ideala, bez evropske javnosti i dogovora o tome kako želimo da oblikujemo naše društvo u budućnosti, evropskom jedinstvu nedostajaće zamah koji mu je potreban ukoliko hoće da napreduje.

Predgovor napisao Ralf Fiks

Uz podršku Evropske unije - Program „Evropa za građanke i građane“: strukturalna podrška organizacijama civilnog društva na evropskom nivou.