Optimizam s kraja godine
Preuzimanje celokupnog dvojezičnog teksta (PDF, 8 str, 2,7MB)
U Srbiji je već 19. decembra počelo neobuzdano praznovanje, sa svim onim što uz to obično ide, uključujući dakako i petarde. Toga dana, naime, tačno u ponoć, rakete su zaparale nebo, sve je blještalo, veličanstvenim vatrometom je sa surčinskog aerodroma ispraćen specijalni avion sa 50 naših zaslužnih građana koji su, na radost i veselje zbog ukidanja šengenskog viznog režima, pošli na kraću evropsku turneju. Vodič izabranih evropskih hodočasnika nije bio niko drugi do, prema onome što je sam prijavio kao svoju imovinu, jedan od najimućnijih političara u zemlji, ministar Božidar Đelić. Nije on bio jedini političar koji je ovu jedinstvenu priliku iskoristio u marketinške svrhe. Naglašeno populistički nastrojeni gradonačelnik Jagodine, Dragan Marković Palma, odveo je odabrane seoske domaćine iz okoline u Beč, i pružio im mogućnost da vide sveta i da se upoznaju s iskustvima zapadnoevropskih farmera. Kao što reče, većina seljaka je prvi put kročila preko granice, a da i ne govorimo o privilegiji da su u Beču svi odseli u hotelu s pet zvezdica.
Iz Subotice, grada udaljenog od granice s Mađarskom svega tridesetak kilometara, krenuli su specijalni autobusi sa takođe zaslužnim građanima u Mađarasku, odnosno u Evropsku uniju. Na graničnom prelazu, na uzvik – pazi, snima se! – pojavili su se i ministri u crnim limuzinama. Među njima i ministar za inostrane poslove Vuk Jeremić. S one strane granične linije dočekali su ih mađarski resorni ministri, i simbolično udarili pečate u putne isprave srpskih kolega i propustili ih bez viza. Blještali su blicevi, a televizijski reporter je, sve zamirućim glasom od ganutosti, izveštavao o značajnom događaju.
Bilo je reči o svemu, osim o prošlosti. A ova noć bi mogla da bude nepovratna prilika da se prisetimo zbog čega je zapravo Evropska unija pre 18 godina srpskim građanima zavela takav vid viznog režima. I sutrašnje novine su samo delom dotakle ovo suštinsko pitanje. Suočavanje je (i) ovom prilikom izostalo. Takav odnos kazuje gotovo sve o položaju ovdašnje štampe, o slobodi medija, kao i o dominantnoj političkoj atmosferi u zemlji.
Svojevrsni apsurd velike fešte, priređene povodom ukidanja viznog režima, ogleda se u činjenici da su u Titovom razdoblju, s nekadašnjim crvenim jugoslovenskim pasošem građani mogli slobodno da putuju pa su, naravno, i putovali. Bilo je po sebi razumljivo da su „jugosi” obilazili sve, pa i najzabačenije tačke zemaljske kugle. A sad se ukazala potreba da se vatrometom, poput kakvog događaja planetarnog značaja, proslavi povratak u ono stanje koje je – sopstvenom krivicom – početkom devedesetih izgubljeno.
Ali gde su lanjski snegovi?
Ulice koje su nekad nosile Titovo ime, redom su preimenovane. Nazvane su uglavnom po imenima srpskih vladara, ili srpskih junaka. Predloženih kandidata bilo je na pretek. Najvažnije je bilo da se Titovo ime izbriše iz sećanja. Ali, time su devalvirani i partizani, antifašisti - umesto njih, u istorijske čitanke trijumfalno je stupio nacinalistički četnički vođa Draža Mihailović. Draža, od milošte zvani „đeneral”, postao je novi nacionalni heroj. On je između 1941. i 1944. smatrao da je važnija borba protiv komunista, nego protiv fašista. Osim ovog „junačkog dela” nameravao je da, usput, uspostavi i Veliku Srbiju. Nakon što je Tito došao na vlast, jedan od najbližih Dražinih saradnika odao je njegovo skrovište, pa je uhvaćen i vojni sud ga je osudio na smrt. Sve u svemu, ispostavlja se da je Titova tajna policija bila i te kako efikasnija od službi bezbednosti ove Srbije koja teži ulasku u Evropsku uniju, a koje, evo već deset godina traga za haškim optuženikom Ratkom Mladićem. Prevrću i nebo i zemlju – kako je izjavio jedan od ministara – ali uzalud, jer ga ne nalaze. Već neko vreme traži se i grob Draže Mihailovića, takođe bez rezulatata, i to uprkos tome što, prema zvaničnim ocenama, ministri i državni sekretari temeljito obavljaju svoje poslove.
Paralelno s tim, događaji, značajni datumi iz istorije antifašističke borbe polako tonu u tamu zaborava. Uzalud su neki nezavisni intelektualci upozoravali političare da je antifašistička tradicija sastavni deo evropskih vrednosti, i da Srbija, ako želi u Uniju, ne može da se odrekne tih tradicija; utoliko pre što upravo zahvaljujući Titovim zaslugama i zaslugama partizanskog pokreta, Evropa visoko ceni srpsku antifašističku prošlost.
Ali, zahvaljujući Rusima, bujanje kulta četništva je unekoliko zastalo. Uoči posete Dmitrija Anatoljeviča Medevedeva, naime, ruski ambasador u Beogradu je primetio da su u glavnom gradu Srbije preimenovane ulice koje su ranije nosile imena sovjetskih komunističkih generala; na to je u vladinim krugovima došlo do izvesne uskomešanosti. Đavo je odneo šalu - razmišljala je funkcionerska garnitura. Izjava ruskog ambasadora je imala prilično jasnu kritičku oštricu, delovala je kao upozorenje s neba, pa je trebalo nešto učiniti. Ovo osetljivo pitanje vlasti su prevazišle tako što su obećale da će, vrlo uskoro, neke ulice nazvati po imenima sovjetskih generala, ali u prevelikoj revnosti ponovo su zaboravili na Tita, jer njemu nije ništa dopalo. Ako odamo počast ruskim „boljševicima”, koji su služili Staljinu, šta da radimo s boljševikom Titom i s njegovim generalima? Zašto Staljinova nomenklatura zaslužuje veće počasti od Titove?
Državni sekretar u Ministarstvu pravde smanjio je napore uložene u otkrivanje groba četničkog vođe, a godišnjice značajnijih događaja iz antifašističke istorije ponovo se, diskretno, obeležavaju. Za sada inkognito, ali, s obzirom na okolnosti, i to je već korak napred. Intelektualci koji iz principa generalno kritikuju vlast, zlurado su primetili: gle, gle, ponekad ipak vredi poslušati, prihvatiti savete „ruske braće”.
U ovako grotesknoj situaciji, dakle, Srbija traži novu političku ravnotežu čija je ključna reč: nacionalno jedinstvo. U tom znaku je i pomirenje četnika i partizana – u korist četnika! Zato je Demokratska stranka – protivnica Miloševićevog režima – i stupila u koaliciju s Miloševićevom strankom, Socijalističkom partijom Srbije. Zajedno su na vlasti, a da se pri tom ni jedna nije odrekla svoje prošlosti, u najboljem slučaju su samo donekle „osavremenile” svoje programe. Uz ostalo, dakle, zbog toga tog prazničnog 19. decembra, za vreme i posle vatrometa, nije bilo reči o uzrocima bezmalo dvadesetogodišnjih sankcija. Koalicionom partneru bi to bilo malo neprijatno. Ali i dobrom delu biračkog tela jer - ne sme se zaboraviti – početkom devedesetih godina diktator Milošević nije silom dograbio vlast, već je pobedio na demokratskim izborima, i to s nadmoćnom većinom glasova. Usled toga su tako brzo zaboravljene (i) devedesete. A cena tog novog nacionalnog pomirenja nije bila ništa drugo do medijski toliko prilježno popularizovana, odozgo dirigovana amnezija, cena koju je pak platila Demokratska stranka. Za uzvrat, i Socijalistička partija je deklarativna - pristup Evropskoj uniji je stvar od nacionalnog interesa! Ovim kompromisom Demokratska stranka je uspela da postigne da se o članstvu u Evropskoj uniji uspostavi nacionalni konsenzus. Danas u Srbiji i nema značajnije političke snage koja bi bila u stanju da stane na put tom procesu. Antievropska Srpska radikalna stranka – nekadašnja Šešeljeva stranka – koja je posle poslednjih izbora još mogla da pošalje najveći broj poslanika u srpski parlament – praktično je devastirana, te iako još ima veliki broj poslanika u parlamentu, u biračkom telu je ostala bez snage. Srpska napredna stranka – koja je nastala prostom deobom radikala, s lakoćom je osvojila njihove simpatizere. Štaviše, prema novijim rezultatima istraživanja javnog mnjenja, svojom popularnošću se opasno približila samoj Demokratskoj stanci.
Šta se, zapravo, dogodilo? Skoro je sasvim nestao Veliki Neprijatelj na kojeg je bilo moguće svaliti svaku krivicu, svaku neodlučnost, zaostajanje, nedoslednost - sadašnjoj vladajućoj eliti nije preostalo ništa drugo nego da se suoči sa sobom. Sad će se polako ispostaviti u kojoj meri se nova vlast obračunala sa celinom miloševićevskog nasleđa, a ne samo s ovim ili onim njegovim drastičnijim delom. Hoće li prevladati autentični evropski put, ili pak „miloševićizam ljudskog lica”?
Temelj nacionalnog jedinstva svakako je zajednički program očuvanja Kosova. Kosovo je važna srpska paradigma i u novom milenijumu, igra istu onu nacionalno-homogenizujuću ulogu koju je odigrala već jednom, krajem osamdesetih, kada je Milošević sklepao jedinstvo srpske nacije, u interesu „odbrane” kosovskih Srba. Ukinuo je autonomiju Kosova (i Vojvodine), uveo čvrstorukaški centralizam dok je u interesu odbrane hrvatskih i bosanskih Srba počeo da crta novu mapu na Balkanu. Kosovo je osiguralo jedinstvo srpske nacije, ali njegov gubitak ga je rasturio, nakon čega je Milošević i pao.
Predsednik Boris Tadić primenjuje nešto suptilniju retoriku u projektu uspostavljanja nacionalnog jedinstva. Najvažnija paradigma je i sada Kosovo – i u Ustavu donetom 2006. godine lepo piše da je Kosovo neotuđivi deo Srbije i da će tako večno da bude. Taj Ustav je rezultat nagodbe tadašnjih triju najvećih političkih grupacija - Demokratske stranke, Koštuničine Demkoratske stranke Srbije i Šešeljeve Srpske radikalne stranke. Čim su se o tome sporazumeli, svi su najednom postali proevropski orijantisani. S Kosovom u Evropu! – glasi parola.
Ukidanje viza i izgledno odmrzavanje trgovinskog sporazuma sa Evropskom unijom, sugeriše realitet ovog programa. I u interesu što markantnijeg naglašavanja tog programa, vlada je smesta podnela i kanditaturu za punopravno članstvo. Prema izjavama političara, put je čist i prav, države-članice će najkasnije u roku od godinu dana prihvatiti molbu za članstvo, što znači da će Srbija u veoma kratkom roku preuzeti lidersku poziciju na Balkanu. Ministar za inostrane poslove Vuk Jeremić, saopštio je radosnu vest da i Rusija podržava ulazak Srbije u Evropsku uniju. Malo je zemalja koje mogu da se pohvale takvom podrškom. Spremajući se da poseti Beograd, grčki premijer Jorgos Papandreu, u intervjuu za beogradski list Večernje novosti konstatovao je da Srbija zaslužuje da „ubrzanim postupkom” postane član Evropske unije, i da s pravom zauzima istaknuto mesto u evropskoj agendi. Papandreu je nedavno bio počasni gost na godišnjoj ambasadorskoj konferenciji na kojoj je izneo svoje predviđanje da će Srbija postati članica Evropske unije 2014. godine! Dakle, baš one godine u kojoj će Grčka predsedavati Uniji. Prošlogodišnji gost ambasadorske konferencije, španski ministar za inostrane poslove Miguel Angel Moratinos, izneo je sličnu procenu. Srpska štampa posebo ističe da i Grčka, i Španija odlučno podržavaju napore Srbije da sačuva Kosovo. Sve to znači samo jedno – ističe vlast – da Kosovo ne može da bude prepreka prijemu Srbije u Evropsku uniju.
U Srbiji je, dakle, pobedio optimizam!
Optimizam provejava čak i kad je reč o srpskoj privredi. Vlada je objavila da je Međunaroddni monetarni fond odobrio Srbiji povlačenje druge tranše stend-baj aranžmana omogućivši korišćenje dodatnih 350 miliona evra kredita. Saglasan je i s tim da budžetski deficit u 2010. godini bude do 4,5 posto. Srbija je do sada koristila prvu tranšu od 788 miliona evra od načelno odobrenih 2,9 milijardi. To je bio povod da vlada objavi da će Srbija u 2010. godini izaći iz ekonomske krize. Dok mnogo bogatije zemlje pozitivne promene mere desetim delovima procenta, i krajnje oprezno procenjuju šanse izlaska iz krize, tvrdeći samo da će tek u drugoj polovini 2010. da se vidi pravo stanje stvari, dotle predsednik države, Boris Tadić, izjavljuje da je recesija u Srbiji i do sada bila manja nego u razvijenijim zemljama. Da je trenutno ispod tri procenta! Uspešno je sačuvana, dakle, makroekonomska stabilnost. Tadić procenjuje da se u 2010. godini može očekivati ekonomski rast od 1,5 do 2 odsto, što bi, dakako, bio ozbiljan rezultat, s obzirom na to da u Evropi svega dve-tri zemlje mogu računati s pozitivnim rezultatom i rastom. Prema predsednikovom mišljenju, investicioni ugovor postignut sa italijanskim Fijatom, koji znači godišnje 200 hiljada automobila namenjenih za izvoz, promeniće „krvnu sliku” srpske privrede.
Građani su prilično sumnjičavo dočekali ove radosne vesti. Nije se naročito povećao broj putnika u inostranstvo, jer – gotovo je jednoglasno objašnjenje – nacija je za protekle dve decenije prilično osiromašila, a oni koji su imali para, ni do sada nisu sedeli u Srbiji. Nego su putovali. Blagodeti ukidanja viza će u najboljem slučaju da uživa jedan uzak, ali sa stanovišta modernizacije, važan sloj, opšta osiromašenost će, međutim, potrajati, broj nezaposlenih se neće smanjivati, a ekonomisti, preduzetnici neumorno ponavljaju da je, sve dok ovi trendovi istrajavaju, neozbiljno govoriti o prevazilaženju krize. Elektroprivreda je već najavila poskupljenje struje, a poskupelo je i gorivo koje je i do sada bilo najskuplje u regionu, iz toga su građani lepo razumeli da se očekuje novi talas opštih poskupljenja. A to se već i te kako oseća, jer crno tržište reaguje brže od vlade. Ukidanje viza i odmrzavanje trgovinskog sporazuma sa Evropskom unijom opozicija ne smatra životno važnim. Običan papir, kaže najpopularniji lider opozicije, predsednik Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić. On radije drži govore o korupciji, što nailazi na odobravanje masa. Srpska napredna stranka, koja se izdvojila iz Srpske radikalne stranke, sve je popularnija. Prema najnovijim istraživanjima javnog mnjenja, polako sustiže i Demokratsku stranku. Ironija je sudbine da ta stranka, proistekla iz nekadašnje radikalno antievropske stranke, danas kritikuje sporost vlade u evropskim integracionim procesima. I oni smatraju da je priključenje Evrpskoj uniji od nacionalnog interesa, ali ne zaboravljaju da dodaju da je i borba protiv korupcije nacionalni interes, jer dobro znaju da je korupcija ahilova peta aktuelne vlade. I Tadić je svestan toga, nekoliko puta je već objavio odlučnu borbu protiv korupcije, ali željno očekivani rezultati su redom izostajali. Vlada, međutim, tvrdi da će se iz korena sve promeniti čim 1. januara 2010. godine počne da radi Agencija za borbu protiv korupcije. Agenciji je pak, čini se, sasvim jasno da je žarište korupcije u političkoj eliti, zato je i isposlovala zakon po kojem su svi funkcioneri obavezni da podnesu izveštaje o svojoj imovini i prihodima. Onaj ko upražnjava više funkcija, moraće da do 1. aprila odluči koju će da zadrži. Predviđeno je da na vebsajtu agencije bude objavljeno imovno stanje blizu trideset hiljada srpskih funkcionera.
Obećavajući poduhvat, ali ne bi trebalo da imamo iluzije, jer nije na odmet znati da su i do sada postojali slični odbori, i njih je osnivala sama vlada, ali nikad ih niko nije uzimao ozbiljno. Ti odbori su obavljali zapravo svojevrsni sizifovski posao, borba protiv korupcije ličila je na operetu, jer su stranke uzimale u zaštitu svoje članove. Volja partokratije bila je jača od zakona, danas je ona toliko uticajna da drži pod kontrolom i znatan deo civilne sfere. Dok je za vreme Miloševićeve vladavine postojala aktivna, kritički nastrojena civilna struktura, danas veći deo civilnih organizacija poput ikebana krase stranačke prostorije. A oni koji ne pristaju na tu ulogu bez ostatka, bivaju marginalizovani, materijalno onemogućeni, iz medija izopšteni, na taj način se kritička misao zatire, ona je prisutna manje-više samo na internetu. Postoji doduše štampa koja otkriva skandale, ali ne postoji merodavna, nezavisna štampa, pa čak i da je ima, ako ne bi bila poslušna, oligarsi bi je s lakoćom ekonomski onemogućili. Ne bi se, jednostavno, na primer oglašavali u neposlušnim novinama i na buntovničkim televizijama. Ono što je nekad politika zabranjivala, to danas onemogućava nevidljiva ruka tržišta. Ovoj vlasti se potčinjavaju čak i mediji koji su, inače, u rukama stranog kapitala, ni oni ne žele da rizikuju, jer je profit najvažniji. Ton nekadašnjih antimiloševićevskih medija – na primer B-92 – danas se već ni po čemu ne razlikuje od tona nekadašnjih promiloševićevskih radija i televizija. Ova sveobuhvatna homogenizacija seje seme autoritativne demokratije. Partokratija sprečava funkcionisanje stabilnih, autonomnih institucija, što čini i te kako ranjivim demokratske procese. Veliko je pitanje, nadalje, da li će biti moguće slomiti vlast srpskih oligarha i stati na put preplitanju oligarha i partokratija konstituisanih još za vreme Miloševićeve vladavine – što je na „evropskom putu” mnogo važnije od ukidanja viza što, dakako, ima simboličan značaj koji se ne sme potceniti. Javna je tajna, naime, da u Srbiji oligarsi finansiraju stranke, i da pravu, „nevidljivu vlast” u Srbji upravo oni otelotvoruju.
Vlast je od 19. decembra 2009. godine živela u prazničnom zanosu, čak je i petarde i vatromete stavila u službu politike. Nebo je blistalo, iza sveg tog sjaja su se, međutim, gomilali tmasti, zloslutni oblaci.
Preveo Arpad Vicko
