Preuzimanje celokupnog dvojezičnog teksta (PDF, 8 strana, 1.84MB)

Opozicione stranke u Srbiji sve glasnije zahtevaju raspisivanje vanrednih izbora. Dok je Srpska napredna stranka Tomislava Nikolića prikupila 900 000 potpisa građana u cilju iznude vanrednih izbora, dotle stranke koje čine aktuelnu vlast, pozivajući se na pravila parlamentarizma, ponavljaju poznati argument po kojem ne može biti prevremenih izbora sve dok vlada ima iza sebe parlamentarnu većinu. Statistički gledano, vlast zaista raspolaže većinom u parlamentu, međutim, u odrazu brojeva, reč je graničnom slučaju. Dešava se da se zajednički interesi pronalaze tek nakon dugotrajnih usaglašavanja i nagodbi.
U slučaju novog zakona o medijima, na primer, koalicioni partner Demokratske stranke, Socijalistička partija Srbije, odbila je da glasa za predloženi tekst zakona, srećom, opoziciona Liberalno-demokratska partija je pritekla u pomoć i, zahvaljujući njima, zakon o medijima je izglasan u parlamentu. Ili, na primer, prilikom izglasavanja budžeta, četvorica poslanika stranke mađarske manjine, Saveza vojvođanskih Mađara, glasala su protiv predloženog budžeta, ali vladi je pošlo za rukom da ubedi dvojicu nezavisnih poslanika, inače iz opozicionog bloka, da daju svoje glasove za budžet. Na taj način, istina, s teškom mukom, prikupljeno je 127 glsova, neophodnih za prolazak budžeta. Ili: već mesecima traje natezanje oko donošenja rezolucije o Srebrenici. Na inicijativu predsednika Republike, Borisa Tadića, u parlamentu je trebalo još početkom februara doneti dokument kojim se osuđuje genocid u Srebrenici, ali upravo zbog termina genocid parlamentarna rasprava se neprestano odlaže.
Prema prvobitnom planu predsednika Tadića, trebalo je doneti jednu rezoluciju u kojoj bi, tragom presude Međunarodnog suda pravde u Hagu, parlament Srbije osudio genocid počinjen u Srebrenici, za koji Srbija neposredno nije odgovorna, ali posredno jeste, s obzirom na to da nije sprečila krvoproliće. Unutar koalicije na vlasti socijalisti su izneli svoj stav po kojem, ako već mora da se donese takva rezolucija, bilo bi neophodo da parlament u posebnom dokumentu osudi i zločine počinjene nad Srbima. Na to je opozicija rekla da dve rezolucije uopšte nisu potrebne, dovoljna je i jedna, u kojoj bi se osudili svi zločini, bilo da su ih počinili Srbi, bilo da su počinjeni nad Srbima. Stvar se još dodatno komplikuje i time što socijalisti imaju primedbe i na upotrebu termina genocid,  jer – prema njihovom mišljenju – dovoljno je govoriti o ratnom zločinu, ili, eventualno, o teškom ratnom zločinu.
Natezanje oko ove parlamentarne deklaracije dovodi do niza nesporazuma. Naime, u Hagu je počelo suđenje Radovanu Karadžiću, koga optužnica tereti za ratne zločine, pored ostalih, i za genocid počinjen u Srebrenici. U svojoj odbranbenoj besedi Karadžić je srebrenički genocid nazvao mitom, i posebno je istakao, da je tamo pogubljneo „svega” nekoliko hiljada ljudi, i da su pogubljeni samo muškarci uhvaćeni pod oružjem. Njegova odbrana bila je usredsređena na tvrdnju da je on stajao na braniku bosanskih Srba, odnosno srpskih nacinalnih interesa. Dokazujući svoju nedužnost, Karadžić je dopustio da je zločina bilo na obe strane, ali da se to u ratovima dešava. Srpska štampa opširno izveštava o Karadžićevoj odbrani, i u tom svetlu se najbolje i vidi, koliko nedostaje parlamentarna rezolucija u kojoj bi jasno stajalo da Srbija odbija da bilo ko u ime srpskog naroda pravda svoje zločine.
Sva ova rasprava, sva ova neodlučnost, sve ovo teranje maka na konac, naposletku govori o tome da unutar vladine koalicije nema saglasnosti, tačnije rečeno, da je koalicija veoma provizorna. To dokazuje i okolnost da je Demokratska stranka, zbog uskraćivanja podrške Saveza vojvođanskih Mađara vladinom predlogu zakona o budžetu, raskinula koalciju s tom manjinskom strankom na lokalnom nivou, usled čega su u Subotici, u gradu s relativno većinskim mađarskim življem, mađarske stranke potisnute u opoziciju, a u jednom drugom gradiću, u Senti, sa većinskim mađarskim stanovništvom, Demokratska stranka je raskinula koalicioni sporazum sa Savezom vojvođanskih Mađara, i umesto nje odnedavno vrši vlast zajedno s jednom znatno manjom mađarskom manjinskom strankom, s Građanskim savezom Mađara. Stvar je ovde, međutim, poprimila komičan zaokret. Naime, u međuvrmenu je Ivica Dačić, ministar za unutrašnje poslove, najavio da će se ispitati mogućnost zabrane manjinske stranke Pokreta mađarske nade, jer sarađuje sa civilnom organizacijom iz susedne Mađarske, pozante pod nazivom Omladinski pokret 64 županije, a koja u programu ima i određene iredentističke ciljeve. Pomenuta stranka je demantovala trdnje ministra za unutrašnje poslove, a potom je i direktor stranke za beogradski dnevni list Politika objasnio da su na listi jedne druge stranke, Građanskog saveza Mađara, bili predstavnici pomenute civilne organizacije - sasvim precizno, na listi one stranke koja je stupila u koaliciju sa Demokratskom strankom. Time se opšta zbrka pretvorila u farsu, jer: ili su neosnovane optužbe koje je izneo potpredsednik vlade i ministar za unutrašnje poslove, ili se pak ispostavlja da je Demokratska stranka, sve u cilju kažnjavanja Saveza vojvođanskih Mađara, spremna da se uortači bilo sa kim - pa i sa ekstremistima. Moguća je ili jedna, ili druga opcija.
Protivrečenosti se izoštravaju i na taj način što Demokratska stranka zbog „neposlušnosti” kažnjava samo Savez vojvođanskih Mađara (koji inače u parlemantu podržava vladu, ali nije zastupljen i u samoj vladi), dok je ton njenog dijaloga sa socijalistima iznenađujuće pomirljiv, nije se ni pomišljalo na to da se zbog „nediscipline” socijalista bilo gde na lokalu otkaže koalicioni sporazum, što znači da u sprovođenju koalicijske discipline primenjuje dva aršina međusobno suprotnih predznaka. Drugačije se ponaša, dakle, prema jednoj manjinskoj stranci, i opet drugačije prema Miloševićevim socijalistima.
Zahtevajući vanredne izbore, opozicija ima u vidu upravo ove linije prelamanja, a prema tome ispravno zaključuje da je vladajuća koalicija veoma provizorna, jer ne sprečavaju samo socijalisti Demokratsku stranku da dosledno održi svoja izborna obećanja, već i druge, manje koalicione stranke. Kao što je na primer stranka Jedinstvena Srbija Dragana Markovića – Palme, koju je svojevremeno osnovao Željko Ražnjatović Arkan, komandant onih paravojnih formacija koje su delovale na ratištima u Hrvatskoj i u Bosni.
Istini za volju, treba reći i to da su se te partije u proteklom razdoblju donekle promenile, ponajviše po pitanju pridruživanja Evropskoj uniji, ali kao što se zna, to nije dovoljno; utoliko pre što su se u međuvremenu i opozicione stranke drugačije pozicionirale. Prema nalazima agencija za istraživanje javnog mnjenja, na narednim izborima favoriti će biti Demokratska stranka i Srpska napredna stranka (ona koja se izdvojila iz Srpske radikalne stranke), i da te dve stranke već sada vode, rame uz rame, na listama popularnosti. Obe stranke su, pritom, pristalice priključenja Srbije Evropskoj uniji, a i prema mišljenju analitičara, razlika između njih – što se tiče stepena podrške birača - sve je manja. Kroz skoro iste ili slične procese preobražaja prošle su i ostale, manje partije, sve one zgušnjavaju srž svojih programa u dve tačke. Kao što je poznato, jedna je priključenje Evropskoj uniji, a druga je očuvanje teritorijalnog integriteta države, odnosno Kosova. Slično razmišljaju i mediji. Poslednjih dvadeset godina u Srbiji nije bilo šireg nacionalnog konsenzusa nego sad!
Iznenađenje je samo to što opozicija, uprkos ovolike sloge, zahteva vanredne izbore.
I birači su u nedoumici, pošto su nestale krupne protivrečnosti koje orijentišu njihovu volju. Pre dve godine mnogi su glasali za Demokratsku stranku i za stranke koje su sa njom ušle u predizbornu koaliciju, da bi sprečili pobedu Šešeljevih radikala. Ova stranka je, u međuvrmenu, sasvim potisnuta na margine političke scene, na vanrednim lokalnim izborima redovno gubi, tako da građani više i nemaju protiv koga da glasaju. Samo po sebi, to i ne bi bila nikakva nevolja – problem je u tome da birači, usled zamagljivanja razlika među strankama, nisu siguri ni u to, za koga bi trebalo da glasaju. Građani se sve više priklanjaju Srpskoj naprednoj stranci, jer ona - bar neformalno – do sad nije učestvovala u vlasti, nisu povezani ni sa kakvom korupcionaškom aferom. Ovaj psihološki efekat ostvaruje najveći uticaj na birače, s obzirom na to da su u Srbiji zapravo sve veće stranke desničarske i izrazito nacionalne - tako da i za boljke koje se javljaju usred teške ekonomske krize, sve one nude slične lekove.
Demokratska stranka, međutim, sve do sada, uprkos onih 900 000 potpisa, ostaje pri stavu da će do izbora doći tek kad vlada izgubi većinu u parlamentu. Brojni politički analitičari dokazuju da je do pogrešan stav, jer bi demokrate morale baš sad da izađu na izbore, kad su učinile značajne korake prema Evropskoj uniji, što znači da su svoja izborna obećanja, bar delimčno ispunile, a to – treba priznati – u sadašnjim uslovima, nije mala stvar.
Predsednik Republike, Boris Tadić, u intervjuu za politički nedeljnik Vreme detaljnije se osvrnuo i na ekonomske prilike u zemlji. Iz tog intervjua se može iščitati, zbog čega njegova stranka insistira na redovnim parlamentarnim izborima koji su na redu 1012. godine. Tadić očekuje, naime, da će se Srbija 2010. godine izvući iz krize, nakon čega bi 2011. bilo moguće računati s porastom životnog standarda građana. Sledstveno tome, 2012. godine bi Demokratska stranka mogla ubedljivo da pobedi na izborima.
Sada bi, naime, bilo rizično ući u odmeravanje snaga, jer osim toga što raste broj nezadovoljnih glasača, u Srbiji vlada i visok stepen ekonomske neizvesnosti. Zarade i penzije su, po sporazumu sa Međunarodim monetarnim fondom, do kraje ove godine zamrznute, ali cene su krenule putem porasta. Poskupeo je gas, benzin i električna energija, što je izazvalo lančanu rekaciju poskupljenja i ostalih artikala i usluga. Istina, u odnosu na devedesete godine, svakodnevni život je mnogo podnošljiviji, i standard je viši, međutim, i očekivanja građana su veća.
Jačanje nacionalnog jedinstva ide uzlaznom linijom, ali se nastavlja trend sve dramatičnijeg socijalnog raslojavanja. Na površinu su izbila naličja privatizacije, novi vlasnici brojnih firmi na uplaćuju radnicima obavezne doprinose penzionog i zdravstvenog osiguranja, a na mnogim mestima i po pola godine, pa i više, kasne isplate zarada. Postoji, dakle, jedan sloj, koji više nema šta da izgubi, i taj sloj ne preza ni od najgrubljih vidova iskazivanja revolta. Ne jednom se desilo da su radnici, sučeni s beznađem, legli na železničke šine, i tako protestovali. Sve su masovnije, i sve su žešće anarhične demonstracije.
Država, u prenesenom smislu reči, pokušava da što bolje odigra ulogu vatrogasca, što ne može, naravno, dugo da potraje, jer ugrožava budžet. A posle svega ostaje samo slika iznemogle, nemoćne države. Poslednjih godina štampa je izveštavala o raznim „mafijama” – o građevinskoj, o putnoj, o profesorskoj (prodaja univerzitetskih diploma), železničkoj i drugim, ali policija, tužilaštva i sudovi nisu bili u stanju da se efikasno obračunaju s organizovanim kriminalom. Sve je očiglednije da je država slaba.
Da bi uspostavio kakvu-takvu ravnotežu, Boris Tadić prenaglašava uspehe srpske policije u borbi protiv narko-mafije, koje se očituju u razotkrivanju poslova narko-bosa Darka Šarića. Političari iz vladajuće koalicije revnosno ističu da Srbija ima lidersku ulogu u regionu. Na televiziji je do sitnih detalja prikazano u kakvom je luksuzu živeo narko-bos Šarić. Imao je širom Srbije desetak vila, u severnoj pokrajini, u Vojvodini, na veliko je pazario plodne oranice, tako je nakupio više hiljada jutara.
Nameće se, međutim, pitanje, kakve je kontakte mogao da ima taj Šarić sa srpskom policijom, sa visokim državnim funkcionerima? Jer, neke veze je morao da ima. Pred njihovim očima je nagomilavao sve to basnoslovno bogatstvo. Čedomir Jovanović, predsednik Liberalno-demokratske partije, ubeđen je, na primer, da se iza poslova narko-bosa povlači vrlo uticajna korupciona mreža. Nadležni dakako demantuje ovakve vesti, a mediji usmeravaju pažnju na to da je Šarićevo sedište u Crnoj Gori, i da je pod zaštitom uticajnih crnogorskih političara.
A ta okolnost, opet, usmerava pažnju na još jednu bolnu tačku, a to je regionalna saradnja. Boris Tadić je u gore pomenutom intervjuu dematovao tvrdnje da su odnosi Srbije sa susednim zemljama (Bosna, Hrvatska, Makedonija, Crna Gora) pogoršani. Tadić, međutim, ne poriče da je Kosovo i te kako opasna neuralgična tačka. Tu spoznaju potvrđuje i poseta francuskog ministra za inostrane poslove Bernarda Kušnera Beogradu. Evropska unija je, naime sve do sada slala dvosmislene poruke Srbiji, i Kušner se kretao u tom krugu, naglašavajući da integracija Srbije u Evropsku uniju nije uslovljena priznanjem nezavisnosti Kosova, pa je potom nešto suzio taj krug, i pozvao Beograd da pregovara sa kosovskim liderima. Potom je otputovao u Prištinu, gde je izjavio da je, bar što se Francuske tiče, nezavisnost Kosova nesporna. Štampa je pisla o tome da je Kušner pokušao da omekša stavove Beograda. Srpski ministar za inostrane poslove nije se mnogo dvoumio, iz Budimpešte je poručio Kušneru da se Srbija razmekšavati ne može, i da je o Kosovu spremna da razgovara isključivo sa Ujedinjenim nacijama i sa EULEX-om, pa je podvukao da, ukoliko bi Srbija bila stavljena u položaj da bira između Kosova i Evropske unije, da će uvek izabrati Kosovo. Ovu mušku izjavu s radošću je primila Koštuničina Demokratska stranka Srbije. Sa zadovoljstvom je konstatovala da je ministar Jeremić ukrao Kuštuničin program. I Šešeljevi radikali su zdušno podržali ministra Jeremića. Trenutno bar, opozicione stranke više podržavaju ministra za inostrane poslove, nego predsednika Republike, Borisa Tadića. Na ovoj tački, međutim, zamiru sva planiranja budućnosti.
I Beograd, i Priština, čekaju presudu Međunarodnog suda pravde u Hagu. Ta presuda, doduše, nikog neće ni na šta da obavezuje, situacija će, dakle, da ostane nepromenjena, ali pružiće priliku suprotstavljenim stranama da, eventualno, preformulišu ono što su jednom već rekli. U svakom slučaju, u Srbiji veruju da zemlja može da se nesmetano približava Evropskoj uniji i bez razrešavanja njenog odnosa sa Kosovom, i da, osim toga, može da postane i članica Evropske unije a da se prethodno ne učlani u NATO. Preostaje samo još jedna prepereka – hapšenje generala Mladića. Ali, za to ima vremena.