Preuzimanje celokupnog dvojezičnog teksta (PDF, 6 strana, 0.56MB)

U dnevnim novinama je osvanula vest da je Branimir Nikolić Branči, jedan od markantnih članova nekadašnjeg opozicionog pokreta Otpor – izvršio samoubistvo. Posle Miloševićevog pada (5. oktobra 2000.), posvetio se razotkrivanju biznismena-mafijaša, novoobogaćenih magnata. Posve fakultativno, na način usamljenog viteza krenuo je u složen, opasan obračun sa tajkunima.
O okolnostima misterioznog samoubistva ćute (i) nekadašnji članovi pokreta od kojih su mnogi na visokim funkcijama u aktuelnoj vlasti. Svojom monolitnošću, moralnom energijom, Otpor je 2000. godine uspešno doprineo padu Miloševića, međutim, kako se kasnije ispostavilo, bilo je jednostavnije oboriti Miloševića nego razotkriti mafijaše. Deo „otporaša”, te pobunjene generacije – naime – ugradio se u strukture vlasti, ostali su se pak skeptično povukli iz javnosti. I tek s vremena na vreme se čuje sa periferija javnosti poneki glas onih pripadnika generacije „izgubljenih iluzija” koji su svoje najlepše godine proarčili na otpor, dok profiteri Miloševićevog režima, umnoženi, i danas skidaju kajmak.
Nikolić je spadao u red onih idealista koji su 5. oktobar 2000. godine shvatali krajnje ozbiljno, koji su iskreno verovali u mogućnost pročišćenja srpskog društva. Danas je već – na žalost – posve jasno, koliko ja taj idealizam bio naivan. Sve do 5. oktobra zajedno su defilovali na antimiloševićevskim demonstracijama oni koji su hteli da smene plebiscitarnog diktatora, jer je za redom izgubo četiri rata, i oni koji su protiv njega bili zato što je te ratove pokretao. U masi demonstranata našli su se i nacionalisti i liberali, ali tu su bili i nezadovoljni pripadnici tajne policije; demonstrante su podržavali i tajkuni, ali i delovi paravojnih formacija, i mogli bismo još nabrajati ko je sve činio ovo šaroliko društvo! I svako je izvukao neku korist od 5. oktobra - bilo je i sasvim komičnih situacija, mnogi su u poslednji čas pohitali u Beograd, kad je tamo već sve bilo odlučeno, samo da bi se našli što bliže foteljama - jedino su idealisti izgubili.
Zdanje parlamenta je još bilo u plamenu, kad je počela borba za raspodelu vlasti. Posledice te borbe ovih dana fatalno dolaze do izražaja. Agencija za borbu protiv korupcije, naime, insistira da, u skladu sa nedavno donetim zakonom, niko ne može istovremeno da bude na funkciji i u izvršnoj, i u zakonodavnoj vlasti. Ispostavilo se da bi više od 1500 osoba trebalo da odstupi s jedne ili druge funkcije. Multifunkcioneri pak sad masovno traže od Agencije za borbu protiv korupcije da im se odobri obavljanje dve funkcije. Mada je to tek vrh ledenog brega, jer je reč samo o onim slučajevima, koje zabranjuje slovo zakona. Ispostavlo se da je ogromna većina političara pohlepno skupjala funkcije, naročito članstva u dobro honorisanim upravnim odborima, što zakonom doduše nije zabranjeno, već je reč „samo” o borbi za vlast...
Branimir Nikolić je svoje ideale shvatao ozbiljno – verovatno i previše ozbiljno. Odmah posle 2000. godine, počeo je insistirati na ispitivanju porekla bogatstva nekih tajkuna, na šta su ga ovi tužili sudu, Nikolić je osuđen na novčanu kaznu, i pošto nije platio, strpan je u zatvor. A „novokapitalistima” koji su se obogatili u Miloševićevo vreme, nije usfalila ni dlaka sa glave, i ni do danas se ne zna na koje su načine stekli svoja enormna bogatstva. Koliko su sudovi u Srbiji bili nezavisni, o tome je upravo ovih dana govorila ministarka za pravdu. Rekla je, naime, da je bilo slučajeva da su partije „delegirali” svoje ljude u sudove. A opšte je poznato da partije finansiraju tajkuni.
Branči je odležao svoju kaznu zatvora i suočio se s činjenicom da osobe koje je on osumnjičio, zapravo i nisu bile tako važne. Na sceni su se pojavili mnogo krupniji grabljivci. Mediji su prepuni u poslednje vreme vestima o mafijašima, a država je, čini se, nemoćna. Nije reč samo o ovom ili onom narko-bosu, već o onim tajkunima koji drže vladu u šahu. A kolika je njihova vlast, koliko su uistinu uticajni, najbolje pokazuje da je i Radovan Jelašić, guverner Narodne banke, bio prinuđen da podense ostavku, nakon što je poslednjih nekoliko nedelja bio izložen oštroj kritici tajkuna, jer je odbijao da intervencijama iz deviznih rezervi zemlje uspori slabljenje dinara u odnosu na evro – rast evra je nanosio štetu monopolističkom uvozničkom lobiju. Guverner je bio za opciju stimulacije srpskog izvoza, a ta njegova orijentacija je nailazila na podršku i Međunarodnog monetarnog fonda. Uzalud je Jelašić upozoravao da će, bude li vlada i u buduće pozajmicama pokušavati da reši budžetski deficit, i Srbiju zadesiti „grčki scenario”.
Tajkuni su, dakle, dobili ovu bitku, a guverner je – pozivajući se na razloge lične prirode – podneo ostavku. Bilo mu je jasno da nema šanse protiv daleko nadmoćnijeg protivnika, i rekao je samo toliko da ovaj potez nije povukao pod političkim pritiskom. Njegov objašnjenje je prihvatljivo ali će malo ko u njega i da poveruje, jer je neposredno pre toga i premijer Cvetković kritikovao Narodnu banku. Kritičniji od premijera bili su samo oligarsi. Prema mišljenju ekonomskog analitičara Vladimira Gligorova, sasvim je jedanoznačno da su tajkuni bili nezadovoljni guvernerovim potezima, i da su oni razlog Jelašićevog odlaska. Pa se može očekivati da će Narodna banka u narednom periodu biti pod njihovim uticajem.
A da tajkuni, koji su se obogatili za vreme Miliševića, i dalje čvrsto drže u rukama poluge vlasti, pokazuju sve češće obelodanjivane korupcionaške afere. Mediji se neko vreme ustreme na ovaj ili onaj korupcionaški skandal, vlada daje krupna obećanja, stavlja u izgled čak i pozivanje na ličnu odgovornost, ljubazno apeluje na dotične da dokažu poreklo svoje imovine, štaviše, smelo izjavljuje da će stati kraj korupciji – ali, bez uspeha. Možda ni namera nije bila iskrena. Obećanje ostaje pusto obećanje.
Uspešno su razotkriveni, međutim, poslovi narko-bosa Darka Šarića koji je iz Južne Amerike prokrijmčario u Evropu oko dve tone droge. Sve do sada prosečni građani Srbije živeli su u uverenju da se u ovom regionu krijumčarenjem droge bavi albanska mafija, sad se ispostavlja da postoji i čisto srpska narko-mafija. Kad je afera izbila u javnost, vodeći političari su se iz petnih žila upinjali da odgovornost svale na Crnu Goru, ističući da Šarić uživa simatije crnogorskih političara, pa ga zbog toga nije moguće privesti pravdi. Nema dokaza koliko ima istine u toj tvrdnji, ali je činjenica da je Darko Šarić državljanin Srbije, i da je dugi niz godina, pred nosem srpskih poreskih organa kupovao, na veliko, nekretnine, hotele, oranice, gradio luksuzne vile u Vojvodini, i niko od nadležnih nije našao za shodno da se zainteresuje, odkale mu novac za sve te investicije. Za sada organi gonjenja ne govore ništa o tome ko je bio službeno u obavezi da obrati pažnju na Šarićevo kršenje zakona, kakvi su propusti učinjeni i kakve su sve veze funkcionisale – mediji, međutim, i dalje drže pažnju javnosti na Šarićevim crnogorskim vezama. Pa je tako u jednoj živoj televizijskoj emisiji nastupio i Nebojša Medojević, crngorski opozicioni političar, ljubimac beogradskih medija,koji je ustvrdio da Darko Šarić, zajedno sa Stankom Subotićem, šefom duvanske mafije, uživa zaštitu crnogorskih vladinih krugova.
Utom se u emisiju uživo telefonom uključio apostrofirani Stanko Subotić ali, na iznenađenje voditelja i gospodina Medojevića, ne iz Crne Gore, nego iz Švajcarske. I rekao, pored ostalog, da Medojevića finansiraju srpski biznismeni Milorad Mišković i Milan Beko, sve da bi njega, Stanka Subotića, kompromitovali. A Mišković i Beko su se na to odlučili jer im je on, Subotić, svojevremno pozajmio 50 miliona evra, da tim novcem kupe luku u Beogradu i da, uzgred, kupe za WAZ još i beogradske novine Večernje novosti. Nekoliko dana kasnije Stanko Subotić dao je duži intervju crnogorskoj televiziji In i svoje optužbe potkrepio dokumentima.
U Srbiji kao da je eksplodirala bomba, što navodi na pomisao da je Šarić samo mozaička kockica u srpskoj korupcionaškoj panorami.
Potom su vehementno usledile uzajamne optužbe i demanti optužbi. I Mišković, i Beko su porekli da imaju bilo kakve veze sa Subotićem. Demanti je objavio i WAZ, precizirajući da je isključivo sopstvenim kapitalom hteo da kupi Večernje novosti. I objavio još i to da je sklopio ugovor sa Manojlom Vukotićem, glavnim urednikom Večernjih novosti, kojim je predviđeno da Vukotić posreduje za WAZ u kupovini Večernjih novosti. To je Vukotić dakako demantovao, rekavši da je bio samo medijski savetnik, za šta je dobio honorar od 50 hiljada evra, ali da je dalja saradnja prekinuta. Posle svega beogradski nedeljnik Vreme objavio je članak o WAZ-u, koji daje naslutiti da se ta nemačka firma u Srbiji bavila pranjem novca. Osim toga, među sumnjive poslove nemačkog koncerna uvrstio je i njegove poslovne veze sa šefom duvanske mafije Stankom Subotićem i narko-bosom Darkom Šarićem. (Vreme, 25. 03. 2010.)
Nedeljnik Vreme, dakle, optužuje deo poslovnih ljudi, ali ne ulazi u poslove druge dvojice tajkuna, Milorada Miškovića i Milana Beka, već nekritički prihvata njihove demantije. Oni su nedužni. A time se kazuje da postoje dobri, i rđavi tajkuni. Policija za sada intenzivno traga, kao što je i uvek do sada činila, uostalom. Ministar za unutrašnje poslove je, ipak, više puta naglasio da vlast nikome neće gledati kroz prste. A državni sekretar u Ministarstvu za pravdu je izjavio da će se korupcionaštvu stati na kraj, pa i po cenu pada vlade. Takvih i sličnih izjava je i do sada bilo bezbroj, međutim, sve do sada vlada nije pala, niti je tajkunima bilo šta usfalilo, svi su ostali na svojim mestima. Treba priznati da zadatak nije ni malo lak, imamo li u vidu da svet tajkuna vuče korene iz devedesetih godina, iz same materice srpskog ekspresnog kapitalizma. Suočavanje s tim razdobljem je, međutim, sve teže; videlo se to jasno i prilikom donešenja parlamentarne deklaracije o Srebrenici. Posle višemesečnih usaglašavanja i nagodbi parlament je doneo deklaraciju, ali ne na način kako su to planirali funkcioneri Demokratske stranke. Od 250 poslanika svega ih je 127 glasalo za predloženu deklaraciju u kojoj nema reči genicid. Upotrebi termina genocid, naime, odlučno se protivila Socijalistička partija Srbije, naslednica Miloševiećeve stranke, sada članica vladajuće koalicije. Isto tako, imajući obzira prema socijalistima, parlament nije raspravljao o tome, koje su političke snage i dovele do genocida, odnosno zločina u Srebrenici, jer bi tada trebalo posezati u prošlost upravo one Socijalističke partije koja je deo aktuelne vlasti i koja ni do danas nije osudila Miloševićevu politiku. Ali ni šira javnost nije sa naročitim simpatijama primila parlamentarnu deklaraciju. Prema mišljenju komentatora beogradskog dnevnog lista Politika, koja je delom u vlasništvu WAZ-a, u prljavom balkanskom ratu nije ni bilo jednoznačno grešnih i nedužnih, pa je zato neprihvatljiva posebna osuda događaja u Srebrenici. Sve to ukazuje na to da je prošlost u Srbiji još previše težak teret, bilo da je reč o Srebrenici, bilo o tajkunima.
 

”