Pirove pobede

Građani-birači su se dobro zabavili, a bulevarska štampa je zlurado mljackala nakon što jedna previše upadljivo obučena i napadno našminkana dama posetila srpski parlament u nameri da od jedne svoje mušterije utera dug. Dama je zadržana na portirnici a potom je – zbog prostitucije – uhapšena. Ispostavilo se da je već duže vreme na policijskoj listi traženih osoba.
Sve bi to bila samo još jedna dobra šala, da Ustavni sud prethodno nije objavio da je, prema njegovoj oceni, protivustavna ona odredba zakona o izboru organa lokalnih samouprava koja institucionalizuje takozvane blanko ostavke, jer one omogućavaju strankama da neposredno određuju sastav lokalnih samouprava i da ih potčinjavaju svojoj volji. Vlasnici mandata su građani koji svoj suverenitet, odnosno vlast, vrše ili neposredno, ili preko svojih izabranih predstavnika. Mada se odluka Ustavnog suda odnosi isključivo na odbornike u lokalnim samoupravama, ona je ipak izazvala negodovanje u delu političke elite. Ne samo zbog toga što bi se sledom ove odluke više stotina predstavnika Srpska napredne stranke ponovo našlo na položajima, a Srpska radikalna stranka izgubila isto toliko pozicija, nego i zbog toga – objašnjavaju političari – jer bi time došlo do nepredvidive prekompozicije odnosa snaga na političkoj sceni koja bi, nadalje, neminovno vodila u ozbiljnu političku krizu.
Glavni argument onih političara koji se ne slažu s ovom odlukom Ustavog suda svodi se na pretpostavku da će odbornici izneti na tržište svoj mandate, što će reći da će brisanje institucije blanko ostavki rezultirati početkom seoba iz jedne stranke u drugu, a to će, dakako, destabilizovati politički sistem. Pa su navođeni sumnjivi slučajevi iz prošlosti. Naravno, otkrivanje zbivanja na „crnom političkom tržištu” ostalo je nasukano na nivou pretpostavki, bez ikakvih posledica, kao još jedna potvrda onih ocena da je Srbija - „država bez posledica”.
„Prodavačica ljubavi” je uhapšena, ali organi gonjenja nisu ulazili u slučajeve onih poslanika koji su na pijacu iznosili svoje mandate. Dotična dama nije udostojena ni onim svečanim prijemom kojim je „počastvovan” Miladin Kovačević. Taj momak je u Sjedinjenim državama skoro na smrt prebio jednog momka, a od američkog suda je pobegao tako što mu je srpski vicekonzul, putem zloupotrebe službenog položaja, izdao putni list kojim je doputovao u Srbiju. Nema sumnje da od suda u Srbiji očekuje blažu kaznu nego što bi za pomenuto zlodelo dobio u Americi - inače se ne bi prošvercovao u Srbiju. Srpske vlasti pak kršnog momka nisu izručile američkom pravosuđu, jer Ustav Srbije izričito zabranjuje izručenje srpskog državljanina stranim pravosudnim organima. Njemu može da sudi, kad se već zatekao u Srbiji, samo srpski sud. Kako bi koliko-toliko ublažila diplomatski skandal, srpska država je, odgovarajućom odlukom vlade, isplatila odštetu od milion dolara porodici nastradalog mladića, što je u Ministarstvu za inostrane poslove Srbije proknjiženo kao izuzetno značajan diplomatski uspeh, jer je time sprečeno dalje pogoršavanje američko-srpskih odnosa. Po povratku u zemlju momak je posetio srpski parlament gde mu je od strane grupe poslanika priređen svečan i nadasve srdačan doček.
Posle podužih natezanja Miladin Kovačević je izveden pred sud. Baš u vreme kad su se u Srbiji rasplamsale rasprave o reformi pravosuđa. Činjenica je da su u proteklim godinama „osetljivi” predmeti zatureni u bezdan fioka, ili su pak počinicima izricane neshvatljivo blage kazne. Rezultati istraživanja javnog mnjenja pokazivali su da poverenje stanovništva u pravosuđe opasno opada. Međutim, organi gonjenja nisu uspevali da pribave opipljive dokaze o korumpiranosti sudija, mada je javnost bila ubeđena da je reč baš o tome, što je opet samo pothranjivalo tezu da je Srbija – „država bez posledica”.
Ukratko, svi su željno iščekivali reformu pravosuđa, a kad je ona obavljena rasplamsale su se polemike. Zamerke su bile šarene. Bili su nezadovoljni i oni koji nisu udovoljili kriterijumima, ali i oni, koji su smatrali da u postupku reizbora sudija kriterijumi nisu dosledno uvažavani, nadalje i oni koji su tvrdili da rad Visokog saveta sudstva nije bio transparentan što je nužno pobuđivalo sumnje da se politika umešala u reformske procese, što znači da je reč o polovično izvedenoj reformi koja ne rešava krupne traume srpskog pravosuđa.
Univerzitetska profesorka Vesna Rakić-Vodinelić je među prvima ukazala ne samo na proceduralne greške, nego i na to da su na reformu uticale političke prekoncepcije. Tako su se, na primer, među reizabranim sudijama našle, i to u ne malom broju, i takve sudije koje su učestvovale u realizaciji izbornih krađa u režiji Miloševićevog režima, ili koje su učestvovale u progonu Miloševićeve opozicije, naročito članova pokreta Otpor. Ove optužbe su odbačene, s argumentom da konzervativni protivnici reformi napadaju, zapravo, ličnost Nate Mesarović, predsednice Viskog saveta sudstva, ženu koja se nije zdušno zalagala samo za reformu sudstva, nego je imala hrabrost da izrekne presude i ubicama premijera Zorana Đinđića, i da je reč, zapravo, o smelom borcu protiv organizovanog kriminala. Kritičari reforme su se pak na to pozvali na pismo Evropske komisije, u kojem su sadržane kritičke primedbe ove institucije na način sprovođenja reforme pravosuđa u Srbiji, potpisano lično od strane njenog predsednika, Žozea Manuela Barosa. A primećeno je i to da je uloga Mesarovićeve u procesu Đinđićevim ubicama bila ambivalentna, jer je sprečila razotkrivanje političke pozadine atentata.
I političku pozadinu izbora onih sudija koje su zdušno opsluživale Miloševićev režim treba tražiti u okolnosti da je Miloševićeva partija, Socijalistička partija Srbije, sada članica vladajuće koalicije, i da je Demokratska stranka prinuđena da joj čini ustupke. Te dve stranke, koje su nekad bile u izrazito neprijateljskim odnosima – u duhu koncepcije nacionalnog pomirenja proklamovanog od strane Borisa Tadića – sve više se međusobno približavaju. Istina, Socijalistička partije Srbije je donekle modifikovala svoju politiku, ali se nije kritički suočila sa miloševićevskim razdobljem, nije ga se odrekla, što i nije iznenađujuće u svetlu trenutnih političkih raspoloženja u Srbiji. Naime, prema istraživanjima beogradskog dnevnog lista Press, svega 33 posto srpskog društva podržava parlamentarnu deklaraciju izvinjenja za krvopriliće u istočno-bosanskoj Srebrenici počinjeno u leto 1995. godine - uprkos tome što je u ovom dokumentu izbegnuta upotreba termina „genocid”. Istovremeno, 57 posto upitanih se protivi hapšenju Ratka Mladića i njegovom izručenju haškom tribunalu, mada svi dobro znaju, a glavni tužilac tribunala, Serž Bramerc, ovih dana je ponovo naglasio, da je bez izručenja Mladića haškom sudu, pridruživanje Srbije Evropskoj uniji praktično – nezamislivo.
Sve ove činjenice govore o tome da iza polemika o reformi pravosuđa tinjaju mnogo dublje protivrečenosti. Dok zapadne diplomate sa zadovoljstvom konstatuju da je na srpskoj političkoj sceni, usled cepanja Srpske radikalne stranke, došlo do smanjenja polarizacije stranaka, dotle se u srpskom društvu, u suštini, nisu odigrale nikakve dalekosežnije promene. Stranke su se zaista međusobno donekle ujednačile, međutim, ta okolnost dovodi više do konzervisanja postojećeg stanja, a manje do koncentracije energija u smeru priključenja evropskim integracionim procesima. Poslednji lokalni izbori su pokazali, naime, da su odnosi snaga manje-više podudarni sa onima koji su uspostavljeni posle parlamentarnih izbora, s tom razlikom, da je sad „mekša varijanta” Srpske radikalne stranke – Srpska napredna stranka – izbila na vodeću poziciju, što verovatno neće biti održivo na duže staze, s obzirom na to da ovo stanje konzerviše samo tapkanje u mestu, ukratko – pat-poziciju. Time je moguće objasniti i to, da je Boris Tadić, u svom poslednjem govoru, oštrinom koja je za njega neuobičajena, optužio opoziciju da svojim delovanjem radi na destabilizaciji zemlje, da je gura ka provaliji, i da će zbog toga uložiti svu svoju energiju da spreči njen dolazak na vlast.
U ovoj pat-poziciji nezavisni intelektualci i brojne nevladine organizacije zahtevaju preduzimanje energičnijih mera. Ne samo u oblasti reforme pravosuđa, nego i u svim drugim sferama. Ovaj sloj se ne može pribrojati opoziciji jer, u krajnjoj liniji, ima iste ciljeve kao i vlada, zalaže se, dakle, za priključenje Srbije Evropskoj uniji, za slobodno tržište, za parlamentarnu demokratiju - ali sa mnogo manje usputnih kompromisa i bez populizma. U ovim krugovima se smatra da vlada (istina, u iznudici posle parlamentarnih izbora) čini prevelike ustupke Socijalističkoj partiji Srbije, ne sučeljava društvo sa prošlošću, ne ulazi u doslednu borbu protiv nacionalizma i protiv korupcije. Treba primetiti da vlast pokazuje manje razumevanja prema ovim kritikama, nego prema zahtevima Socijalističke partije Srbije. To je dovelo do toga da su kritički nastrojeni intelektualci potisnuti na marginu, i čini se da sve češće preuzimaju na sebe sizifovske zadatke. Demokratska stranka svaki čas čini (taktičke) ustupke populizmu, usled čega se zamagljuju granice između nje i parlamentarne opozicije koju često nastoji da onemogući na taj način, što preuzima njen diskurs. Ova taktika se često pokazuje kao uspešna u partijskim raspravama, ali unosi pometnju u društvo i ta pometnja tera vodu samo na vodenicu populističkih, anti-evropskih pokreta, pa je tako svaka takva vladina pobeda – Pirova pobeda. Samim tim se marginalizuju i pro-evropski pokreti, što je došlo do izražaja i na nedavnoj sahrani Biljane Kovačević-Vučo. Biljana Kovačević-Vučo, jedna od najuglednijih protagonistkinja na srpskoj nevladinoj sceni, posebno u pokretima za ljudska prava, četiri meseca nakon uspešnog presađivanja bubrega iznenada je preminula na jednoj beogradskoj klinici – usled sepse. Svetlana Lukić, u svom oproštajnom govoru primetila je da će jednom svakako biti osvetljene okolnosti i ove neobične smrti, pa je dodala da je američku aktivistkinju u pokretima za ljudska prava, Doroti Heig, njena zemlja nebrojeno puta odlikovala, da je proglašavana za počasnog doktora brojnih američkih univerziteta, a u času njene smrti predsednik Barak Obama nazvao ju je majkom civilnih pokreta, dok je Biljana Kovačević-Vučo u svojoj domovini bila izložena stalnim poniženjima. U serijama načinjeni kompromisi, dakle, otuđuju vlast i od njenih doslednih saveznika.
Usled pomenute pat-situacije čak se i najdobronamernije incijative srpskih vlasti polovično realizuju. Najbolji primer za to je dugo iščekivana reforma pravosuđa koja, posle kritika iz Evropske komisije, mora da bude svakako modifikovana. Utoliko pre, jer su već i prvi razultati otkrili tamnu stranu reforme. Pre nekoliko dana jedan beogradski (reformisani) sud izrekao je presudu u predmetu tzv. fudbalskih huligana. Država već duže vreme pokazuje nemoć u obuzdavanju ovih sve bahatijih grupa navijača, pa su one, pod uticajem ekstremističkih ideja, počele da nastupaju sve otvorenije. Nedavno su zapretili smrću novinarki beogradske televizije B92, javno su skandirali sa tribina stadiona da će i onda da prođe „kao Ćuruvija” – novinar koji je ubijen za vreme Miloševićevog svevlašća. A pretnja joj je upućena zbog toga što je u nekoliko emisija pokušala da ukaže na povezanost ovih nasilničkih navijačkih grupa sa političarima i mafijašima. Tužilaštvo je podiglo optužnicu protiv počinilaca, ali sud ih je oslobodio, objasnivši, da je reč o uvredi a ne o smrtnoj pretnji. Neka oštećena strana podnese privatnu tužbu, savetovala je sudinica po izricanju presude. Odjek ove presude se već i te kako oseća, ona je snažno ohrabrenje za sve ekstremiste. U procesu koji se sad odvija protiv ubica Brisa Tatona (Tatona, navijača Tuluza, uoči utakmice francuskog kluba protiv Partizana u okviru evropske lige, srpski navijači su pretukli na terasi jednog kafića u strogom centru Beograda i potom ga bacili na beton s visine od nekoliko metara – mladi Francuz je dvanaest dana kasnije u jednoj beogradskoj bolnici podlegao povredama) jedan od optuženih je priznao, da su se na obračun sa francuskim navijačima pripremali, ali pred sudom nije smeo da imenuje saučesnike. „Ne bih voleo da završim život u jednom kontejneru” – izjavio je.
Strah se neprimetno uselio u svakodnevni život.
Jedan dvanaestogodišnji dečak, Rastko Pocesta, napisao je u svom blogu da bi Srbija morala priznati Kosovo i da se učlani u NATO. Odmah potom ekstremno desne grupe su mu uputile preteća pisma i objavile njegovu adresu. Od tada dečak, kako kaže, drži spuštene roloe na prozorima svoje sobe, zaključava vrata, tim pre, što ga i školski drugovi maltretiraju.
Sudovi, međutim, nisu uvek tako blagonakloni. Već posle reforme pravosuđa doneta je presuda čoveku koji je u centru Beograda 5. februara ove godine udario pesnicom u lice Velimira Ilića, predsednika stranke koja se zove Nova Srbija. Nije trebalo ni tri meseca da sud donese drakonsku presudu - napadač je osuđen na dve godine zatvora. Istovremeno je doneta presuda u procesu vođenim pred jednim novosadskim sudom. Optuženi je bio mladić koji je i ranije pod uticajem alkohola vozio očev luksuzni automobil, počinio više prekršaja, ali predmet se zaturio u fioci jednog sudije. Ovoga puta, međutim, suđenje nije bilo moguće izbeći, jer je momak, vozeći brzinom od 160 kilometara na sat, jezdio prometnim novosadskim ulicama i na smrt pregazio dvojicu prolaznika. Reformisani sud ga je osudio na pet godina zatvora, stim da do početka odsluženja kazne, odnosno do pravosnažnosti presude, može da bude na slobodi. Otac tog momka je direktor jedne ugledne banke. Dve godine za udarac pesnicom, pet godina za smrt dvojice prolaznika – nesrazmera je previše očigledna.